Šta je socijalno u socijalnom razvoju


Lois Holzman, Direktorka East Side Instituta za ljudski razvoj, New York

Dom omladine, Beograd, 8. novembar 2004.

Mnogo vam hvala što ste došli. Za mene je ovo čast i privilegija i veoma sam dirnuta što vas vidim u tolikom broju. Izvinjavam se što imam prevodioca i što ne govorim vaš jezik.

Ja sam psiholog, obrazovana sam kao razvojni psiholog i veoma sam ponosna zbog toga. Smatram se privilegovanom što sam svoj život do sada posvećivala pomaganju ljudima i što ću to raditi i dalje. Američka psihološka asocijacija /APA/, koja predstavlja najvažnije i veoma brojno profesionalno udruženje psihologa u Americi, kaže da je njena misija da promoviše opštu dobrobit. Ja, kao clan ove organizacije, shvatam ovo veoma ozbiljno i radim na promovisanju opšteg dobra. Ali, iako sam clan Americke psihološke asocijacije, iako sam ponosna što sam psiholog, ja veoma čvrsto verujem u to da je konceptualni put na kojem se psihologija nalazi usmeren u pogrešnom pravcu i da, ukoliko u psihologiji ne dode do dramatičnih promena, ona neće doprineti promociji opšteg dobra, niti će ovaj svet učiniti boljim. Do uverenja o tome da psihologija mora da se promeni kao i do toga kako je promeniti, došla sam zahvaljujuci praksi koju smo moje kolege i ja razvili u Americi, zahvaljujući mojim putovanjima po celom svetu, istražujući, podučavajuci i učeći od inovativnih projekata, uključujući i “Zdravo da ste”, Vesnu i njene kolege. Večeras želim da podelim sa vama ponešto o svom radu i želim da vam ponudim na razmatranje jedan novi pojmovni okvir za psihologiju.

Reći ću vam nešto o mestu na kojem sam i gde se odvija moja praksa, i to iz dva razloga. Prvo, radi se o sasvim jedinstvenom socijalnom eksperimentu koji traje vec tridesetak godina, a drugo, ni mene ni moj rad ne možete razumeti odvojeno od mesta na kojem se nalazi naša institucija. U srcu mesta iz kojeg dolazim i o kojem ću vam pričati nalazi se East Side institut za ljudski razvoj. To je centar za istraživanje i obučavanje koji se bavi širokim spektrom aktivnosti. U okviru instituta razvili smo nešto što nazivamo socijalnom terapijom. Radi se o praksi uglavnom grupne terapije koja pomaže deci, mladima i odraslima da emocionalno rastu kako bi mogli da se nose sa problemima i bolom u životu. Kao pozitivna psihološka praksa ona uopšte ne etiketira, ne dijagnostikuje, niti zadire u identitet ljudi. To je psihologija koju bismo tačnije mogli da okarakterišemo kao psihologiju aktivizma i kreativnosti. Njeni počeci idu tridesetak godina unazad, kada je Fred Newman, obrazovan kao filozof nauke, napustio Univerzitet i gradski koledž New York-a sa malom grupom radikalnih studenata i profesora ponesenih duhom šezdesetih. Oni nisu više želeli da ostanu u takvom okruženju, i krenuli su da izgrade nešto, da stvore nešto… Ova grupica od oko 30 ljudi krenula je medu ljude srednje klase, medu radnike, medu siromašne i počela da radi na osnivanju zdravstvenih klinika, terapijskih centara, slobodnih škola, i sve to bez ikakvog plana. Rekli su “mi želimo da ucinimo nešto da bi svet bio bolji, i krenućemo da nešto uradimo iako ne znamo kako to da uradimo”. Imali su jedno pravilo, ako baš hoćete, mada to nisu nazivali pravilom, već je to pre bilo njihovo glavno ubedenje: “Ovo, šta god to bilo , biće i ostaće otvoreno samo ako ljudi budu dolazili; nećemo uzimati nikakva sredstva, bilo od vlade, bilo od korporacija ili od nekih drugih fondacija, jer ne želimo da nam ruke budu vezane, ne želimo da nas kontroliše nečiji ćef u odlučivanju za šta će dati novac ove ili sledeće godine”.
I tako, 2004., nekih trideset, tridesetpet godina kasnije, evo šta je postignuto: imamo zajednicu, koju zovemo zajednica za razvoj, a zovemo je tako jer su sve ove stvari, na desetine projekata koje smo stvorili i koji dugo i uspešno traju – fokusirane na ljudski razvoj.

Reći ću vam nešto malo o ovim projektima. Institut je, kao što sam rekla, centar za istraživanje i obučavanje, podržavamo medunarodne konferencije, pišemo mnogo knjiga, pokušavamo da istraživanja vodimo u partnerstvu sa ljudima u projektu, a ne da ih proučavamo sa distance. Institut je obučio na stotine ljudi ovom pristupu, i ti ljudi rade u socijalno terapijskim centrima u deset gradova u Americi, rade u bolnicama, zavodima za mentalno zdravlje, školama, centrima lokalnih zajednica… Osim toga, imamo tri sjajna programa za mlade. Jedan se zove All Stars Talent Show Network. Ideja koja stoji iza ovog programa polazi od toga da, naročito siromašna deca iz urbanih delova velegrada, nemaju mnogo toga čime bi mogla da se bave posle škole, i jedva da imaju mesto gde bi mogla da se izraze i pokažu koliko su kreativna. U svakom slučaju, to mogu vrlo retko da rade u samoj školi. Želeli smo da uradimo nešto što bi bilo alternativa nasilju, drogama, kriminalu, bandama. Jednostavno rečeno, želeli smo da vidimo da li možemo da pomognemo mladim ljudima da se razvijaju. Pogledali smo oko sebe, pogledali smo njihove živote i shvatili smo da je jedno od retkih mesta gde oni mogu da budu kreativni, da je jedna od stvari koje vole da rade – da se popnu na pozornicu, da pevaju, igraju i repuju… I tako smo došli na ideju da krenemo od njihove ljubavi prema performansu i da vidimo da li bismo mogli da im pomognemo da to transformišu u sredstvo za sopstveni razvoj. Stavili smo ih pred izazov, odnosno rekli smo im – vi sjajno izvodite performanse na pozornici, sada imamo dva nova performansa za vas: izvodite performanse svaki dan gde god se nalazili, i izvodite stvaranje vaše sopstvene organizacije!

Oni su odgovorili na izazov i u ovom trenutku, 20 godina posle toga, ima oko 20000 mladih ljudi u New York-u koji učestvuju u ovom programu, a program je otpočeo i u šest drugih americkih gradova. Imamo još dva programa za mlade i mogla bih satima da vam pričam o njima, ali neću, nego ću sada o njima reći svega nekoliko rečenica. Jedan program je Teatar mladih, a drugi je dvanaestonedeljni trening program na temu vodstva namenjen srednjoškolcima, kako bi se upoznali sa svetom različitih profesionalnih delatnosti. Njihovi partneri su poslovni ljudi iz Wall Street-a, direktori bolnica, vodeći baletski igrači, mnogo različitih ljudi koji su uspešni u svojim profesijama. Imamo i konsultantsku firmu koja ulazi u svet korporacija i u neprofitne organizacije i uvodi naš pristup u probleme vodstva, različitosti itd.

Svi naši programi imaju mnogo toga zajedničkog; izmedu ostalog i preispitivanje opštih pretpostavki. Kao nastavnik sam uvek smatrala da je preispitivanje pretpostavki od suštinskog značaja za bilo koje pravo učenje, bez obzira na materiju. I možda je još važnije to što je preispitivanje pretpostavki u životu neophodno. Stoga želim da ispitam neke pretpostavke u vezi sa predmetom psihologije i da ukažem na neke od filozofskih predrasuda koje veoma snažno oblikuju način na koji osećamo i način na koji se ophodimo prema ljudskom biću. Neću sada da citiram neki početni udžbenik psihologije, ali u principu, mogli bismo da kažemo da smo prihvatili definiciju psihologije kao discipline koja proučava ljudsko biće, koja proučava kakvi jesmo i kako smo postali takvi kakvi jesmo, i kako se prilagodavamo društvu, o kojem god društvu da se radi, kako se ne prilagodavamo i šta da se radi sa tom činjenicom i sa ljudima koji se ne prilagodavaju. Takva psihologija je psihologija nečega što jeste. Ali nešto nedostaje, nešto veliko nedostaje, jer mi kao pojedinci i mi kao ova grupa i mi kao svet, kao jedna veoma velika grupa, svetska populacija, mi nismo samo oni koji jesmo, i mi, kao ovi pojedinci, kao ljudi u ovoj prostoriji i mi kao svetska zajednica, mi nismo samo oni koji se prilagodavaju na postojeće uslove.

Ono što nedostaje u takvoj psihologiji je da ona zaista nema ništa da kaže o ljudskom kapacitetu da preoblikuje i menja ono što postoji, ili, drugim rečima, da stvara istoriju. Zbog toga je moja preporuka da prevazidemo psihologiju onoga što jeste i da uključimo izučavanje i praksu ljudske transformacije, izučavanje i praksu postajanja, i izučavanje i praksu odnosa izmedu postojanja i postajanja. Ubedena sam da nećemo biti u stanju da uradimo bilo šta u vezi sa većinom svetskih problema ukoliko ne počnemo ozbiljno da radimo na ovome!

Dakle, da krenemo da radimo i da se osvrnemo na pojam „socijalnog razvoja“. Kakvu sliku ovaj izraz stvara? Na šta se odnose ove reci? Na kojim pretpostavkama se ovaj izraz zasniva? Reći ću vam ono što mislim, i daću vam za to svoje razloge, a zatim ću to reći još jednom. „Socijalni razvoj“ pretpostavlja, verujem, da postoji razvoj koji nije socijalan, i pretpostavlja da je jedinica koja se razvija pojedinac. Nadam se da je ovo što ću sada reći istinito isto toliko na srpskom koliko je i na engleskom. Ako kažete „socijalni razvoj“, pretpostavlja se da koristite reč“socijalni“ kako biste ga razlikovali od nečeg drugog. Tako, na primer ja mogu reći: “Ja proučavam socijalni razvoj”, neko drugi ce reći: “Ja proučavam kognitivni razvoj”, a neko može da kaže: “Ja proučavam perceptivni razvoj” ili “Ja proučavam fiziološki razvoj”- ili drugačiji skup kategorija, kao što su organizacioni razvoj, lični razvoj… Pretpostavlja se da svi oni nisu socijalni, jer u suprotnom ne bi bilo potrebno da se koriste reči kao „socijalni razvoj“, „organizacioni razvoj“, „kognitivni razvoj“, itd. Drugi način upotrebe je kada je „socijalno“ karakteristika nečega, kao kada kažete “kognicija je socijalno odredena”, ili izrazi „socijalno kompetentan“ ili uverenje da su deca socijalna od rodenja. U oba slučaja, „socijalni razvoj“ naspram „kognitivnog razvoja“, ili „socijalan od rodenja“, dešava se to da je nesocijalno privilegovano i upravo zbog toga morate da dodate reč“socijalan“. Ovo je mala dekonstrukcija nečega što verovatno često izgovaramo, što mnogi od vas, s obzirom da ste psiholozi, verovatno kažu mnogo puta na dan – „socijalni razvoj“. A sada, pogledajmo reč“razvoj“ u izrazu „socijalni razvoj“. Mislim da se generalno pod razvojem podrazumeva unutrašnji proces kroz koji prolazi pojedinac. Većina današnjih psihologa prihvata bar slabu interakcionističku poziciju; oni ne smatraju da je razvoj samo prirodno odmotavanje procesa /un-folding/ koje je univerzalno. Ustvari, verovatno bi većina psihologa rekla da veruje da se razvoj dešava u socijalnom svetu, ali sve to ipak daje posebnu prednost ne-socijalnom u vezi sa pojedincem – favorizuje pojedinca kao ne-socijalnog, inače zašto bi uopšte postojala potreba da se kaže „u socijalnom svetu“? Jedino što bi ta tvrdnja, da se razvoj dešava u socijalnom svetu, mogla za mene da znači je, da je jedinica koja se razvija pojedinac odvojen od socijalnog sveta, i zato u izrazu stoji u socijalnom svetu.

Da napravimo sada pauzu i udaljimo se od psihologije na trenutak. Ako razmislimo o napretku tehnologije tokom proteklih pedeset godina, prilicno je zadivljujuće kako ova nova sredstva transformišu ljudske odnose. Ali, koliko je novih pojmovnih sredstava bilo tokom proteklih ne samo godina, već vekova? Mislim, na primer, ako bi se Gutenberg pojavio na sceni, verujem da bi verovatno bio zadivljen, ali i srećan kada bi video koliko smo odmakli od njegove štamparske prese; isto tako bi i Isaac Newton bio prilično zadivljen i verovatno srećan da vidi koliko smo unapredili njegovo delo. Ali, ako bi se danas na sceni pojavili Sigmund Freud, Jean Piaget ili Skinner, ne verujem da bi videli veliki napredak ili da se bilo šta promenilo.. Oni bi možda rekli: “Vi još uvek mislite da se sve to nalazi unutar mene ?” “Vi još uvek mislite da je pojedinac taj koji uči i razvija se?” “Kako to da niste stvorili nova pojmovna sredstva?!” Jedno celo novo predavanje bi moglo bude na temu „kako to…“!

No, vratimo se psihologiji. Kao zagovornik psihologije postajanja, dala bih radnu definiciju da je to psihologija socijalne aktivnosti proizvodenja /producing/ postajanja. Odmah obratite pažnju da ovde jedinica nije statična ili stabilna; jedinica je deo procesa.. Pitanje je – kako to ljudska bića proizvode /produce/ postajanje? Šta pomaže, šta ometa? Ovde nam može pomoći delo Lava Vigotskog. Izmedu mnogobrojnih stvari koje nam je Vigotski ostavio za razmišljanje i za, uz njihovu pomoć, stvaranje nove psihologije postajanja, nalazi se i pojam jedne nove vrste sredstva. Ova nova vrsta sredstva je takva da ne proizvodi rezultate odvojene od sebe same. On je stvorio novo sredstvo koje bismo mogli nazvati „sredstvo-i-rezultat“ – vi stvarate sredstvo i stvarajući ga, dobijate i rezultat. To je različito u odnosu na sredstvo koje je vec napravljeno i koje ima odredenu instrumentalnu namenu. Vigotski je, kako ga ja razumem, otkrio da ljudska bića nisu samo korisnici sredstava, već da smo u stanju i da stvaramo ovu neobičnu vrstu sredstava koja se naziva „sredstva-i-rezultati“. Kako stvaramo govornika, odnosno osobu koja govori? To radimo po principu „sredstva-i-rezultata“! Vigotski je govorio o bebama, maloj deci koja brbljaju, koja još uvek ne znaju da govore svoj maternji jezik – srećom, njihove porodice nisu škole, jer, da su im porodice škole ona bi verovatno dobila knjigu kako da uče govor i nikada ga ne bi naučila. I tako, srećom, bebe stvaraju ono što Vigotski naziva „zonama narednog razvoja“, sa onima koji vode brigu o njima, sa svojom braćom i sestrama i svima sa kojima su u kontaktu. One doprinose svojim brbljanjem, a ljudi koji umeju da govore doprinose na svoj način jezičkoj igri ili konverzaciji. Obično je to prošireno brbljanje (ba-ba… hoćeš flašicu?). Ovo malo ba-ba, ma-ma, baj-baj, da-da, ovi, ako hoćete, performansi odigravaju se mnogo, mnogo, mnogo puta tokom dana. I upravo u stvaranju takvog okruženja, koje dozvoljava bebi da brblja i da se igra jezikom sa onima koji taj jezik govore, upravo tako dete postaje govornik. To se ne odvija tako što se prvo dogode ova mala brbljanja i male konverzacije a onda dete kroz godinu dana progovori. Učestvujući u stvaranju sredine koja ti dopušta da govoriš, pre nego što možeš da govoriš, ti postaješ govornik. To je jedan od primera „sredstva-i-rezultata“. Socijalna jedinica je ta koja stvara razvoj. Vigotski je to nazivao, u slučaju deteta, izvodenjem performansa na način koji je “ za glavu viši od onoga što jesi“. Učiš i razvijaš se radeći sa drugim ljudima ono što sam ne znaš da radiš. Ranije sam rekla nešto o tome kako mi nismo samo ono što jesmo, već i ono što postajemo. Razumevanje Vigotskog o tome kako beba uči da govori je primer postojanja i postajanja. Ideja o učenju i razvoju kao socijalnoj aktivnosti, aktivnosti koju ljudi stvaraju zajedno, veliki je izazov za psihologiju postojećeg (onoga što postoji) i psihologiju individualnog razvoja, jer se razvoj shvata kao proces zajedničke ili socijalne aktivnosti.

Moje kolege i ja, radeći na svim projektima koje sam pomenula, uspeli smo da utvrdimo dva kriticno važna aspekta procesa zajedničke aktivnosti. Jedan aspekat je prilično direktivan i glasio bi: “Razvijaj grupu!” To zvuči zdravorazumski ako ste me barem malo pratili… Ako se učenje i razvoj dešavaju stvaranjem sredine za zajedničku aktivnost, gde možete izvoditi performanse prošlog u trenutku u kojem ste, onda ono što biste želeli da uradite da biste nastavili učenje i razvoj je stvaranje zajedničke aktivnosti. Zašto pričamo o razvijanju grupe, o gradenju grupe? Zato što imamo psihologiju koja se tako mnogo fokusira na pojedinca. Želimo da ljudi dožive socijalnost postojanja; želimo da ljudi iskuse šta znači vežbati moć kolektivne kreativnosti, pri čemu ne mislim ni na šta grandiozno. Mislim na ono bebino ba-ba’ i mamino „hoceš flašicu?“ To je zajedničko stvaranje. Ali, mi idemo okolo nemajući pri tom doživljaj da zajedno stvaramo… Naš terapijski pristup, na primer, pomaže ljudima koji dodu na terapiju da stvaraju sredinu u kojoj mogu da dobiju pomoć. U toku tog procesa ljudi dolaze da stvaraju novu emocionalnu aktivnost, a ako stvorite novu emocionalnu aktivnost, onda se menja pozicija vaše depresije, vaše panike ili vašeg besa, ona biva promenjena. Drugi aspekat koji želim bliže da odredim, odnosi se na performans kao nacin da se intenzivira odnos izmedu postojanja i postajanja. Kulturološko-političkim terminima rečeno – kao ljudska bića mi živimo svoje živote u grupama – porodici, radnim grupama, školskim grupama, grupama za igru, grupama svih vrsta, gradovima, zemljama, kontinentima, medutim mi to ne radimo baš dobro. S obzirom na svakodnevni život i na svetsku situaciju, izgleda prilično jasno da naše grupne veštine nisu baš razvijene. Mislim da ne razumemo šta su grupe. Ako se vratimo na izraz „socijalni razvoj“, čini mi se da smo skloni da mislimo da su grupe samo skupine pojedinaca. Ono što predlažem, govorim ili tvrdim je da nam je potrebna sasvim nova koncepcija toga šta je razvoj i šta je socijalno. Jedinica koja raste, razvija se i uči je socijalna jedinica, a ne individualna. Tako, za mene je socijalni razvoj stvaranje grupa da bismo učili, razvijali se, pružali i primali pomoć… Ako smo u stanju da o ovome razmislimo, ne da prihvatimo, već da razmislimo i da učimo od mnogobrojnih projekata i psihologa širom sveta, koji su prigrlili ovu ideju razvijajući iz nje nove stvari, i ako socijalnu jedinicu za razvoj budemo videli kao bogatu oblast za nova istraživanja i novu praksu, onda bismo mogli zajedno da stvorimo sasvim nove odgovore na neka od kritično važnih pitanja današnjice. Postaviću samo neka od pitanja o kojima sam razmišljala poslednjih dana. Verujem da se psihologija do sada nije uspešno nosila sa ovim pitanjima, i verujem da socijalna jedinica u tome može pomoći.

Kako da damo izraz našoj brizi za druge, za prirodu, za okruženje?
Kako da manje povredujemo druge i sebe i kako da se na razvojniji način nosimo sa bolom koji nanosimo?
Kako da rešavamo probleme i nosimo se sa konfliktom?
Kako da zadržimo radost i posvećenost učenju koju imaju mala deca?
Kako da postanemo subjekti promene i stvaraoci života i prestanemo da budemo objekti za manipulisanje?

Hvala vam na vašem strpljenju za ovaj kratak uvod u novi pojmovni okvir za psihologiju, za koji smatram da je u toku i da mu je potrebno još više ljudi koji će doprinositi njegovom daljem razvijanju. Hvala.